17/05/2013
Vinča: Ostala ozračena voda
Foto: Marko Marković
Nakon transporta dugog više od mesec dana, oko dve i po tone ozračenog nuklearnog otpada koje je 26 godina stajalo u skladištu Naučnog instituta “Vinča” u 32 kamiona stiglo je u Rusiju. Nakon što je ovaj tovar poslat van zemlje, u Centru za nuklearne tehnologije Intituta “Vinča” ostalo je poluprazno skladište, bazeni sa ozračenom vodom i neupotrebljivi reaktor, nekadašnji proizvođač radioaktivnih materija koji sada čeka na demontažu.
Neophodno očistiti ceo kompleks radi prenamene
U Centru za nuklearna istraživanja od 1959. do 1984. nalazi se jedini reaktor u zemlji koji je pravio radioaktivni materijal, a poslednje tri decenije je ugašen. U noći između 18. i 19 novembra počeo je i transport ozračenog otpada iz ovog centra u buradima smeštenim u 32 kamiona, uz visoke mere bezbednosti, jer kako se sumnjalo, ova materija, koja se inače koristi i za pravljenje atomskih bombi, bila je meta terorista širom sveta.
Sa ulaza u ovaj centar dugački hodnik vodi do sale u kojoj je bilo odloženo ozračeno nuklearno gorivo, a sada su tu četiri bazena sa kontaminiranom vodom.
- Pored bazena je polica u kojoj su bili metalni kanisteri, a u njima je bilo zapakovano ozračeno nuklearno gorivo. Sada kada je otpad transportovan, pokušavamo da ovu prostoriju očistimo u potpunosti od radioaktivnog materijala. Plan je da demontiramo celokupno reaktorsko postrojenje, znači celu zgradu, a zato je potrebno odrediti i novu namenu objektu - objašnjava na početku naš vodič Obrad Šotić, rukovodilac projekta za transport ozračenog nuklearnog otpada.
Preko p**a ove prostorije nalazi se hala Reaktora RA, koji je prečnika devet i visine osam metara i koji je 25 godina proizvodio ozračene materije.
- Mašina je puštena u rad 1959, a 1963. iz nje je izvađena prva šarža goriva da bi sa radom prestala 1984. godine. Reaktor je služio za zračenje materijala koji se koristi u mirnodopske svrhe, kao izotopi u medicini, industriji, biologiji, ali i za izučavanje raznih pojava u fizici i za eksperimente u drugim naukama. Još uvek su tu sve komponente neophodne za rad reaktora. Ipak, sa radom je prestao kada je pre 26 godina planirana njegova modernizacija. U to vreme je stara Jugoslavija imala veliki nuklearni program, bio je čak raspisan i tender za gradnju drugih elektrana u državi. Ovaj reaktor je bio samo jedan u lancu sistema koji je trebalo da posluže u daljoj izgradnji nuklearnog kapaciteta u zemlji. Drugi je trebalo da se gradi u Hrvatskoj i treći u Vojvodini. Trebalo je zameniti sve njegove instrumente koji su bili bazirani na elektronskim cevima koje je već u ono vreme bilo teško naći. Ipak, sve je bilo u fazi razrade, ali sve se više i govorilo o raspadu SFRJ. Kada je došlo do toga, sve je stalo i reaktor nikada više nije pušten u rad - priča Obrad.
On ističe da je za obnovu kompletne instrumentacije reaktora još tada Međunarodna agencija za atomsku pomoć dala skoro tri miliona dolara.
- Reaktor čeka demontažu, a to je veoma složen i težak posao - naglašava naš vodič i dodaje da su prateći sistemi ovog uređaja razmešteni po celoj zgradi.
Šotić napominje da je skladište u Vinči jedino mesto u Srbiji gde je odlagan radioaktivni otpad, a da se na njegov transport toliko dugo čekalo zbog nedostatka finansijskih sredstava.
- Transport u Rusiju plaćen je ukupno 48 miliona evra. Malo zemalja je u prošlosti transportovalo ozračeno nuklearno gorivo. Početkom 2000. Amerikanci su strahovali da će gorivo doći u ruke terorista, pa su 2004. potpisali ugovor sa Rusima i pristali da finansiraju transport radioaktivnog goriva iz svih zemalja koje ga imaju. Taj sporazum, međutim, odnosio se na visokoobogaćeno gorivo, što je kod nas činilo samo 14 odsto. Trebalo je naći sredstva za transport ostatka ozračene materije koju Amerikanci nisu platili, pa je deo sredstava pokrila Međunarodna zajednica - objašnjava na kraju čovek koji je rukovodio ovim projektom od početka pripreme materije za transport do njenog otpremanja u Rusiju.
Put dug 11.300 kilometara
Oko dve i po tone radioaktivnog materijala iz Vinče, uključujući i 13 kilograma visokoobogaćenog uranijuma, više od mesec dana putovalo je više od 11.300 kilometara. Transport je 18. novembra uveče krenuo iz Vinče prema Subotici, pa preko Slovenije do luke Koper, pa dalje brodom preko Sredozemnog mora kroz Lamanš do Ruske luke Murmansk. Odande je materija utovarena na voz do specijalnog postrojenja Majak na Uralu.
